INSTALACIJA I KONFIGURACIJA SLACKWARE LINUX OPERATIVNOG SISTEMA --------------------------------------------------------------- Uputstvo se odnosi na Slackware 14.1, mada bi uz minimalne izmene moglo da se primeni i na starije verzije ovog sistema. Uputstvo je napisano za studente II godine koji slusaju predmet UOR. Pretpostavlja se da student ne zna apsolutno nista o Linux-u, tako da je uputstvo prilicno elementarno napisano. Studenti koji vec imaju nekog iskustva mogu slobodno da preskoce dosadne delove. Uputstvo nije pisano preciznim tehnickim recnikom, jer nije bio cilj da se napise potpuno precizna i tacna dokumentacija za Slackware Linux -- ovakvih materijala ima puno na internet-u, tako da student moze konsultovati dodatnu literaturu (npr. SlackBook) ako zeli preciznije informacije. Cilj ovog uputstva je da se slobodnijim recnikom neko ko nema nikakvog iskustva sa Linux-om uvede u svet Slackware-a. Mnogi koraci nisu detaljno objasnjeni i treba ih prihvatiti zdravo za gotovo. Cilj je da korisnik brzo i jednostavno instalira i podesi svoj Slackware linux, nakon cega ce moci da ga kroz jednostavno i udobno koriscenje sam upozna i nauci detalje o svom sistemu. 1) Izbor nacina instalacije: ---------------------------- a) Instalacija Slackware-a na stvarnom hard disku. Ovo je verovatno najbolja opcija, jer cete imati instaliran stvarni sistem koji cete podizati prilikom ukljucivanja racunara. Slackware moze biti jedini sistem na disku, ali vrlo je verovatno da cete zeleti da zadrzite i Vas predhodni operativni sistem (tipicno Windows) -- u tom slucaju cete imati tzv. dual-boot, tj. dva operativna sistema na odvojenim particijama ili hard diskovima, gde korisnik prilikom startovanja racunara bira koji ce sistem da podigne. Da biste presli u drugi operativni sistem, morate restartovati racunar, pa izabrati zeljeni sistem. Dobra strana ovog pristupa je to sto dobijate punu brzinu i snagu Slackware Linux operativnog sistema koji se izvrsava direktno na Vasem hardveru. Medjutim, ovakav pristup je prilicno nezgodan za pocetnike u Linux-u. Prilikom instalacije mozete, usled nedostatka iskustva, poremetiti postojece particije na Vasem disku i samim tim obrisati Windows i podatke na Windows particijama. Takodje, kasnije u toku rada sa Linux-om cesto necete znati kako da uradite neke osnovne poslove na koje ste navikli (potrebno je vreme da se naviknete na nacin na koji se to radi pod Linux-om), tako da cete morati stalno da restartujete racunar, kako biste se dokopali Windows-a. Da biste pokrenuli instalaciju na stvarnom hard disku, najpre je potrebno da iz Windows-a obezbedite da imate dovoljno praznog prostora (min. 15G) na hard disku. Pri tom se ne misli na prazan prostor na Windows NTFS particiji, vec prazan prostor na disku izvan svih particija (sto retko ko ima). Ovo se moze obezbediti smanjivanjem postojecih paricija pomocu programa tipa "Parition Magic" ili sl. mada je diskutabilno koliko su ovi programi pouzdani i bezbedni za podatke na disku. Drugi nacin je da sacuvate negde podatke sa particije koju zelite da smanjite, obrisete tu particiju a zatim napravite i formatirate manju, ostavljajuci prazan prostor. Nakon toga mozete vratiti vase podatke na particiju. Ako niste sigurni da znate sta radite, bolje nemojte sami da radite ovako nesto!! Nakon sto je prostor obezbedjen, potrebno je restartovati racunar, ubaciti Slackware instalacioni DVD u racunar, nakon cega se pokrece instalacija. b) Instalacija Slackware-a kao virtuelne masine. Ovaj nacin je pogodniji za pocetnike, jer mozete pokrenuti virtuelno Slackware, a da istovremeno radite i u Vasem Windows-u, bez potrebe restartovanja. Takodje, mozete imati i vise razlicitih verzija Linux-a (virtuelnih masina), kako biste videli koja Vam najvise odgovara. Najzad, pravljenje particija na virtuelnom hard disku je sasvim bezbedno -- nemate sta da pokvarite!! Svim pocetnicima preporucuje se ova druga varijanta. Kada ovladaju svojim sistemom dovoljno, mogu ga instalirati ponovo kao stvarni sistem. Za virtuelnu instalaciju potreban Vam je softver za virtuelizaciju pod Windows-om. Preporucujem VirtualBox koji se moze slobodno preuzeti sa lokacije: http://www.virtualbox.org/wiki/Downloads (preuzmite verziju za Windows :)) Instalacija VirtualBox-a pod Windows-om je prilicno pravolinijska. Nakon instalacije treba pokrenuti VirtualBox aplikaciju i ubaciti Slackware instalacioni DVD u racunar. i) pritisnuti dugme New u prozoru VirtualBox-a ii) u dijalogu koji se otvori ici na Next, a zatim uneti proizvoljno ime za virtuelnu masinu (npr. Slackware), za tip operativnog sistema odabrati Linux, a za verziju Other Linux. iii) Na sledecem dijalogu birate kolicinu RAM memorije koju zelite da "date" virtuelnom racunaru. Ne treba ici vise od polovine vaseg fizickog RAM-a. Npr. ako imate 2GB RAM-a, stavite 1G, tj. 1024M za virtuelni RAM. iv) Na sledecem dijalogu treba odabrati opciju "Create new hard disk" Prilikom konfiguracije novog virtuelnog hard diska, odabrati opciju "Dynamically expanding storage", a za velicinu (na sledecem dijalogu) staviti 15G (ako imate i vise, moze i 20G, ali 15G je minimum za punu instalaciju i komforan rad u nastavku). v) Nakon kreiranje virtuelne masine, u levom delu prozora VirtualBox-a ce vam se pojaviti ikonica sa imenom vase virtuelne masine. Oznacite je, a zatim idite na Start. Otvorice vam se "First Run Wizard". Odaberite Vas DVD za uredjaj sa koga cete instalirati Slackware-a. Nakon toga krece instalacija!! NAPOMENA: ukoliko budete imali problem prilikom pokretanja instalacije (nesto poput "Unable to boot -- please use a kernel appropriate for your CPU") proverite da li su ukljucene PAE ekstenzije: kliknite na ikonu kreirane virtuelne masine na levoj strani prozora i idite na Settings. Izaberite stavku System, a zatim u desnom delu prozora odaberite jezicak Processor. Ukljucite (ako nije ukljucena) opciju "Enable PAE/NX". Idite na OK. Zatim ponovo pokrenite instalaciju. 2) Instalacija Slackware-a. Nakon prvog pozdravnog ekrana treba pritisnuti ENTER, a zatim ponovo ENTER kada bude postavio pitanje o izboru tipa tastature. Na kraju, kada se pojavi "login:" takodje treba pritisnuti ENTER. Nakon ovoga ste se dokopali shell-a -- UNIX-ovog tekstualnog korisnickog interfejsa. a) Pravljenje particija. Sve particije na vasem hard disku se dele na primarne i logicke. Primarnih particija moze biti najvise 4 (s obzirom da se informacije o njima nalaze u particionoj tabeli u prvom sektoru vaseg diska, sto je prilicno mali prostor). Najvise jedna od primarnih particija moze biti oznacena kao "Extended", u okviru koje se mogu praviti logicke particije. Time se prevazilazi problem ogranicenog broja primarnih particija. Pojedini operativni sistemi zahtevaju da budu instalirani na primarnoj particiji. Linux, na srecu, nema takvo ogranicenje. Svaka particija ima svoj tip (oznacen heksadekadnim kodom). Npr. Windows ima svoje particije, a Linux svoje i one su razlicitog tipa. Linux sistem zahteva bar dve particije. Prva particija je tipa Linux i na njoj se instalira operativni sistem. Druga particija je tipa Linux Swap, i koristi se za virtuelnu memoriju. Ova particija je obicno mala, preporucena velicina je bar koliko i RAM (ako je moguce, dva puta veca). Npr. ako imate 1G RAM, tada je minimum 1G swap-a, a preporuceno je 2G. Osim ove dve, moguce je imati i vise Linux particija, ukoliko zelite da pojedine delove instalacije (npr. korisnicke direktorijume) odvojite na posebnu particiju. Ovo moze biti korisno prilikom kasnijeg upgrade-ovanja sistema, jer su korisnicki podaci odvojeni od samog sistema koji se upgrade-uje. Da biste pristupili kreiranju particija, pokrenite komandu: fdisk /dev/sda --------------------------------------------------------------------- NAPOMENA: Svi uredjaji se pod UNIX sistemima oznacavaju specijalnim fajlovima. Ovi fajlovi ne postoje zaista na disku, vec predstavljaju apstrakciju odgovarajuceg uredjaja -- pisanje u taj fajl predstavlja slanje podataka nekom uredjaju, citanje iz tog fajla cita informacije iz uredjaja. Ovo fajlovi se obicno nalaze u direktorijumu /dev/. Hard diskovima pod Linux-om odgovaraju fajlovi sda, sdb, sdc, ... (ne samo hard diskovi, vec i ostali uredjaji poput flash memorija). Prvi hard disk je, dakle, /dev/sda, pa se taj fajl predaje kao argument komandne linije fdisk programu, kako bi znao na kom hard disku hocemo da pravimo particije (jeste da obicno imamo samo jedan, ali to ne mora biti slucaj). Optickim diskovima obicno odgovaraju fajlovi /dev/sr0, /dev/sr1. Cesto postoje i precice ka ovim fajlovima: /dev/cdrom, /dev/dvd, itd. Floppy disk je predstavljen fajlom /dev/fd0. Mis je obicno predstavljen fajlom /dev/mouse. ---------------------------------------------------------------------- Nakon pokretanja programa fdisk, dobijate poruku sa informacijama o vasem hard disku, a od vas se ocekuje da unesete komandu. Komanda je jedno slovo, a spisak komandi se moze izlistati komandom 'm'. Najkorisnija komanda je komanda 'p' -- ovom komandom se izlistavaju trenutne particije na hard disku. Komanda 'q' izlazi iz programa bez cuvanja izmena. Za kreiranje nove particije koristi se komanda 'n'. Nakon unosa ove komande, od vas se ocekuje da izaberete da li zelite obicnu primarnu particiju, ili extended particiju u okviru koje cete praviti logicke particije. Ako instalirate Linux virtuelno, odaberite 'p' za primary. Ako instalirate Linux na stvarnom hard disku, onda sve zavisi od konfiguracije vaseg diska. Nakon odabira primarne particije, odaberite i broj particije (1), a zatim i pocetni i krajnji cilinder. Za pocetni stavite 1 (samo ENTER ce odabrati tu podrazumevanu vrednost), a umesto krajnjeg stavite velicinu particije u GB (stavite +13G ako ste napravili disk od 15G, ili +18G ako ste napravili disk od 20G). Zatim izlistajte particije komandom 'p'. Videcete kreiranu particiju. Poslednja kolona u tabeli nosi naziv "System" i predstavlja tip particije. Pretposlednja nosi naziv "Id" i sadrzi heksadeksni kod tipa particije. Linux particije imaju kod 83, dok Linux swap particije imaju kod 82. Sada je potrebno napraviti i Swap particiju. Uneti opet 'n', 'p', '2' i dva puta ENTER, kako bismo ceo preostali prostor na disku iskoristili za Swap particiju. Nakon toga izlistati particije komandom 'p'. Vidimo da imamo jedan problem -- kreirana particija nema tip 'Linux swap' vec 'Linux' (sto je podrazumevani tip). Moramo promeniti tip ove particije u 'Linux swap'. U tu svrhu koristimo komandu 't', zatim unesemo particiju ciji tip menjamo ('2'), a zatim heksadekadni kod tipa (82). Za detaljniju listi poznatih tipova moze se koristiti komanda 'l'. Nakon ovoga opet izlistamo particije komandom 'p' -- sada je sve u redu, druga particija ima tip 'Linux Swap'. Primetimo da Linux i pojedinacnim particijama u okviru hard diska dodeljuje posebne fajlove kao uredjajima: tako za prvu primarnu particiju na disku /dev/sda kreira se fajl /dev/sda1, za drugu /dev/sda2 itd. Logickim particijama se dodeljuju fajlovi /dev/sda5 pa navise. Treba zapamtiti brojeve particija koje su napravljene (/dev/sda1 za instalaciju sistema, /dev/sda2 za swap), jer nam kasnije moze trebati. VAZNA NAPOMENA: U ovom trenutku particije jos nisu napravljene. One ce biti napravljene tek kada odlucimo da ove promene zaista upisemo u particionu tabelu. Ovo se radi komandom 'w'. Alternativa ovoj komandi je komanda 'q' (quit without saving). Odabrati komandu 'w' i pritisnuti ENTER. Ovim se izlazi iz fdisk programa i vracamo se u komandni interfejs -- shell. b) Pokretanje instalacije. Da bi se pokrenuo instalacioni program, treba kucati komandu: setup Nakon pokretanja komande, tasterima sa strelicama gore/dole odabrati opciju ADDSWAP i pritisnuti ENTER. Nakon toga Setup program prepoznaje napravljenu Swap particiju (/dev/sda2) i predlaze je za aktivaciju. Pritisnuti ENTER. Na pitanje "Check swap partition for bad blocks?" odgovoriti sa NO (opcija je vec ponudjena, pritisnuti samo ENTER). Nakon par sekundi se aktivira swap i izdaje se obavestenje. Prisitnuti ENTER. U nastavku sledi formatiranje particija. U ovom delu je neophodno formatirati sve particije koje su novokreirane kao i eventualne postojece particije ciji sadrzaj zelimo da obrisemo. U slucaju virtuelne instalacije, imamo samo jednu particiju /dev/sda1. U slucaju stvarne instalacije, korisnik ce se mozda odluciti i za vise njih. Takodje, postoji mogucnost da, u slucaj stvarne instalacije, setup program detektuje i postojece Windows particije. Njih naravno necemo formatirati, ali mozemo odluciti da zelimo da ih koristimo iz Linux-a. -------------------------------------------------------------------------- NAPOMENA: Za razliku od Windows sistema gde postoji vise odvojenih stabala direktorijuma (C:, D:, E:, ...) pri cemu svaki fajl sistem (uredjaj, particija) ima svoje odvojeno stablo (oznaceno slovom -- "drive letter"), pod Unix sistemima postoji JEDINSTVENA HIJERARHIJA DIREKTORIJUMA, sa jednim jedinim korenom koji se oznacava sa /. Sve particije (uredjaji) se "montiraju" u nekom cvoru ovog jedinstvenog stabla, tako da podstablo sa korenom u tom cvoru odgovara fajl sistemu te particije (uredjaja). Po pravilu, jedna Linux particija se mora "montirati" na koreni direktorijum (/) i na toj particiji se instalira operativni sistem. Sve ostale particije su opcione i mogu se montirati na bilo koji prazan direktorijum po zelji korisnika. Tipicno je da u korenom direktorijum postoji poddirektorijum home u okviru koga se za svakog korisnika kreira direktorijum sa njegovim korisnickim imenom, i tu korisnici cuvaju svoje fajlove. Jedna dobra strategija je da se npr. napravi posebna Linux particija (ili poseban hard disk) koja ce da se montira na direktorijum /home, tako da ce svi korisnicki direktorijumi da se kreiraju u toj particiji. Putanje se pod Linux-om dele na apsolutne i relativne. Apsolutna pocinje oznakom korenog direktorijuma (npr. /usr/local/bin, ili /home/milan), dok relativne nemaju / na pocetku i racunaju se relativno u odnosu na tekuci direktorijum (npr. Documents/tutorials). Primetimo da se imena direktorijuma u putanjama odvajaju simbolom / (za razliku od Windows-a gde se koristi simbom '\'). Svaki uredjaj se mora montirati negde u fajl sistemu pre koriscenja. Fiksni uredjaji (hard diskovi) se montiraju automatski prilikom podizanja sistema, dok se ostali uredjaji (DVD diskovi, flash memorije i sl.) moraju montirati prilikom ubacivanja u racunar. Nekada se to radilo rucno -- komandom mount, danas se to uz adekvatno podesavanje desava automatski. Takodje, pre uklanjanja uredjaja iz racunara, on se morati demontirati. Nekada se to radilo rucno -- komandom umount, dok se danas to takodje radi automatski (slicno kao Safely remove pod Windowsom). Iako se montiranje uredjaja moze izvrsiti na bilo kom praznom direktorijumu, postoje tipicna mesta u fajl sistemu koja su namenjena montiranju prenosivih uredjaja. Tako tradicionalno postoji direktorijum /mnt/ u kome se kreiraju prazni direktorijumi cdrom, dvd, floppy, itd. koji se koriste za montiranje odgovarajucih uredjaja. U novije vreme postoji i direktorijum /media/ u kome se obicno dinamicki kreiraju direktorijumi za montiranje raznih prenosivih uredjaja poput flash memorija, eksternih hard diskova itd. -------------------------------------------------------------------------- Najpre treba odabrati korenu particiju (onu koja se montira na '/'). U nasem slucaju to je jedna jedina particija /dev/sda1. Pritisnuti ENTER. Odabrati FORMAT, a zatim tip Fajl sistema. -------------------------------------------------------------------------- NAPOMENA: Tip fajl sistema koji se tipicno koriste pod Windows-om su FAT i NTFS. Linux, sa druge strane, ima svoje fajl sisteme -- ext (verzija 2, 3 i 4). Najnovija verzija ovog sistema ext4 je od pre par godina standardni fajl sistem za Linux, tako da je preporucljivo odabrati ovu verziju (ona je i ponudjena podrazumevano od strane setup programa). Linux moze da koristi i Windows fajl sisteme. Naravno, ne moze da bude instaliran na NTFS particiji, ali moze da cita podatke sa NTFS particije. Od nedavno, Linux moze i da pise po NTFS particiji. Linux takodje moze i da cita i da pise po FAT particijama. Ovo omogucava Linux-u da potpuno komunicira sa Windows operativnim sistemom i njegovim fajl sistemima (to ukljucuje i pisanje po Flash memorijama koje su obicno formatirane kao FAT; slicno vazi iz Floppy diskete). ------------------------------------------------------------------------ Odabrati ext4 i pritisnuti ENTER. Nakon izvesnog vremena, formatiranje je zavrseno i prikazuje se izvestaj. Pritisnuti ENTER. Dalje, treba odabrati instalacioni disk -- odabrati DVD (prva opcija) i pritisnuti ENTER. Zatim odabrati auto opciju za detektovanje Slackware DVD-a i pritisnuti ENTER. Sledi odabir paketa koje zelimo da instaliramo. Najbolje je odabrati sve pakete. Podrazumevano, selektovane su sve grupe paketa osim KDEI (International Language Support). Ovo mozete opciono ukljuciti tako sto se spustite na tu upciju i pritisnete SPACE (ali nije neophodno, bitno je da sve ostale grupe paketa ostanu ukljucene). Nakon toga pritisnite ENTER. Odaberite FULL instalaciju (svi paketi u selektovanim grupama) i pritisnite ENTER. Ovim zapocinje kopiranje paketa, sto moze trajati neko vreme. Za svaki paket prikazace vam se kratak info o njegovoj nameni, velicini itd. Nakon zavrsetka kopiranja paketa, slede neka osnovna podesavanja sistema. Najpre Vas setup pita da li zelite da napravite USB FLASH BOOT (flash disk koji ce se koristiti u slucaju problema sa boot-ovanjem sistema). Odaberite opciju SKIP. Nakon toga ide instalacija boot-loader-a. ------------------------------------------------------------------------- NAPOMENA: boot-loader je mali program cija je osnovna uloga pronalazenje operativnog sistema na disku i njegovo ucitavanje i pokretanje. Problem je u tome sto BIOS ne moze da zna koji operativni sistem mi imamo i gde se on tacno nalazi na disku. Zbog toga se u BIOS-u moze podesiti samo fizicki uredjaj (CD, DVD, hard disk, i sl.) sa koga se podize operativni sistem, ali ne i particija i fizicka lokacija sistema na particiji. Ono sto BIOS podrazumevano radi je da prilikom ukljucivanja racunara sa odabranog uredjaja (recimo vaseg hard diska) ucitava prvi sektor (svaki hard disk se moze posmatrati kao niz sektora velicine 512 bajtova). Ovaj prvi sektor se obicno zove Master Boot Record (MBR) i trebalo bi da sadrzi informacije koje ce biti korisne za dalji proces boot-ovanja. Ako to nije tako, BIOS prikazuje poruku o gresci. U slucaju hard diskova, MBR sadrzi boot loader program, kao i particionu tabelu (informacije o primarnim particijama). Bios ucitava boot loader iz MBR-a i pokrece ga, a ovaj na dalje preuzima odgovornost za podizanje sistema. Svi operativni sistemi moraju da imaju odgovarajuci boot loader. Ima ga i Windows, ali se to ne vidi (on ga instalira ne pitajuci korisnika o tome). Prilikom instalacije Linux-a, setup program nas pita da li zelimo da instaliramo boot-loader, kao i gde zelimo da ga instaliramo (u MBR ili na neku drugu lokaciju). Postoje dva najcesce koriscena tipa boot-loader-a pod linux-om: prvi je LILO (LInux LOader), a drugi je GRUB. Slackware podrazumevano koristi LILO. Dobra osobina linux boot-loader-a je to sto su oni kooperativni sa drugim operativnim sistemima -- mozete ih podesiti tako da prilikom pokretanja racunara nude izbor korisniku -- da li zeli da podigne linux ili neki drugi postojeci sistem (npr. Windows). ------------------------------------------------------------------------ U okviru dialoga "INSTALL LILO" odabrati opciju SIMPLE. Na sledecem ekranu spustiti se na skroz donju opciju (1024x768x64k) zbog bolje rezolucije. Pritisnuti ENTER. Sledeci ekran vam nudi mogucnost da unesete neke specificne LILO opcije. Za sada samo pritisnuti ENTER. Na sledecem ekranu opet samo pritisnuti ENTER. Na kraju nas pita gde da instaliramo LILO. Odabrati poslednju opciju -- MBR (Ovo je podrazumevana opcija). Sledi podesavanje misa, izaberite podrazumevanu opciju imps2. Na sledecem ekranu pritisnuti ENTER, a zatim ponovo ENTER da bismo pristupili konfiguraciji mreze. Odabrati bilo sta za hostname (npr home), a na sledecem ekranu bilo sta za domen (s obzirom da je privatni racunar, moze npr. localdomain). Ove informacije nisu preterano znacajne za racunar koji nije server, pa nema stalnu IP adresu i DNS ime. Ova podesavanja su, sa druge strane, bitna ako instalirate linux na serverskoj masini (kakve su alas i poincare), jer se tada moraju postaviti imena koja se poklapaju sa onima koja su tim racunarima dodeljena od strane DNS servera. Sledi odabir nacina na koji se racunar kaci na internet. Prva opcija "Static IP" se koristi kod racunara koji imaju fiksnu IP adresu (serverske masine), sto za kucni racunar nije slucaj. Druga opcija ("DHCP") je zgodna ako imate kucni desktop racunar koji se uvek kaci na isti nacin (preko kablovskog ili ADSL provajdera). Treca opcija ("loopback") je za racunar koji nije povezan na internet. Cetvrta opcija ("NetworkManager") je zgodna za laptop-ove, a moze se koristiti i za desktop kucne racunare. Druga opcija nije pogodna za laptop racunare, zato sto se laptop racunari najcesce kace na "wireless" mreze, koje mogu biti razlicite, tako da je potreban fleksibilniji nacin za odabir i konfiguraciju wireless-a po potrebi i na licu mesta. Zato je najbolje, ako instalirate slackware na laptop-u odabrati NetworkManager. Takodje, ovo je sasvim prihvatljivo resenje i za desktop racunare, kao i za virtuelnu masinu, tako da je ovde generalni savet odabrati cetvrtu opciju (NetworkManager). Nakon ekrana sa obavestenjem i prihvatanjem konfiguracije, odabrati servise koji ce se podizati automatski prilikom boot-ovanja. S obzirom da instaliramo Slackware na desktop racunaru, servisi koje je potrebno ukljuciti su: fuse, messagebus i syslog. Ostali servisi vam za sada nisu potrebni (svi servisi se mogu i kasnije pokrenuti ako zelite). Servisi se ukljucuju/iskljucuju tako sto se spustite na njih i SPACE tasterom ukljucujete/iskljucujete. Nakon odabranih servisa pritisnuti ENTER. Na sledecem ekreanu izabrati NO. Nakon toga sledi konfiguracija vremena. Setup vam nudi opciju da li se hardversko vreme (vreme koje cuva sat na ploci vaseg racunara) smatra lokalnim vremenom ili UTC vremenom (vreme na Grinicu). UNIX sistemi preferiraju UTC opciju, mada mogu da uspesno rade i na sistemima gde hardverski sat cuva lokalno vreme. Windows sistemi uvek rade sa lokalnim vremenom. Zbog toga, ukoliko ce Linux biti jedini sistem na vasem racunaru tada je OK odabrati UTC. U suprotnom, ako imate Dual Boot sa Windowsom, tada odaberite local-time (i ovo se moze rekonfigurisati kasnije, nije strasno ako pogresite). Slicno, ako instalirate virtuelno, takodje je localtime bolja opcija. Sledi odabir vremenske zone (treba odabrati Europe/Belgrade). Ovo je dovoljno da Linux zna kako da od UTC vremena preracuna lokalno vreme i obrnuto. Pritom, Linux sam vodi racuna o promeni vremena prilikom prelaska na letnje racunanje vremena i obrnuto. Nakon toga se bira podrazumevano graficko okruzenje. Odaberite prvu opciju (KDE) i pritisnite ENTER. Sledi podesavanje password-a za root korisnika. ---------------------------------------------------------------------------- NAPOMENA: Svi korisnici na UNIX sistemima se dele na "root" korisnika (adminstratora) i ostale korisnike. root ima sve moguce privilegije i moze da pristupi svakom fajlu ili uredjaju, pokrene bilo koji program, itd. Ostali korisnici imaju ogranicena prava pristupa koja ne mogu sami da promene tek tako. Zbog toga je sistem prilicno bezbedan iz ugla obicnih korisnika -- oni tesko da mogu da mu naude, slucajno ili namerno, jer prosto nemaju dovoljno privilegija da to urade. Sa druge strane, root nalog je izuzetno mocan nalog -- pokretanjem programa pod root nalogom moguce je uraditi bilo sta, pa i ostetiti sam sistem (obrisati fajlove, ubaciti viruse, itd.). Zato se root nalog mora veoma oprezno koristiti, iskljcivo za poslove za koje je to neophodno. Na srecu, veoma mali broj poslova pod Linux-om zahteva root privilegije: instalacija dodatnog softvera, sistemsko podesavanje, pokretanje servisa i sl. Sve ostalo (ali bukvalno sve ostalo) mozete raditi pod "obicnim" nalogom, bez bojazni da cete nesto slucajno pokvariti, ili da ce neki zlonamerni program u vase ime ostetiti sistem -- to jednostavno nije moguce. Sve sto mozete obrisati kao obican korisnik su vasi licni fajlovi!! Zato je generalni savet pod linux-om da se odmah nakon instalacije i osnovnih podesavanja napravi obican nalog koji ce se koristiti u nastavku rada sa sistemom. ----------------------------------------------------------------------------- Kada se pojavi dijalog sa pitanjem da li zelite da postavite root password, odaberite YES i pritisnite ENTER. Uneti zeljeni password, ponoviti ga u identicnom obliku. Ukoliko vam prijavi upozorenje "Weak password", znaci da setup program smatra da je lozinka slaba -- tada mozete uneti neku slozeniju, a mozete i insistirati na toj istoj, tako sto je unesete ponovo! Kada ste zavrsili sa unosom root password-a, setup program je zavrsio svoj rad. Prisitnite ENTER da se vratite na pocetni meni setup programa, a zatim odaberite EXIT i pritisnite ENTER. Ovim se vracate u shell. Sada kucajte komandu: reboot i pritisnite ENTER. Nakon ovoga ce se racunar (ili virtuelna masina) restartovati. U slucaju stvarnog racunara, potrebno je da privremeno izvadite instalacioni DVD, kako se ne bi ponovo prilikom boot-ovanja podigao setup program. U slucaju virtuelne masine ovo verovatno nece biti neophodno, ali ako se to desi, mozete ponoviti postupak (izbacite DVD i restartujete virtuelnu masinu iz VirtualBox-a). Pojavljuje se LILO boot-loader-ov pozdravni ekran na kome pise "Slackware linux". U gornjem desnom uglu se nalazi spisak operativnih sistema koje mozete odabrati. U slucaju dual-boot-a ovde cete imati i Windows i Linux. U slucaju virtuelne masine, imacete samo Linux. Prvi na listi sistema je podrazumevani i on ce se automatski podici nakon 2 minuta (vreme odbrojava dole u donjem desnom uglu). Odabirom sistema i pritiskom na ENTER pokrecete ucitavanje sistema istog trenutka. Pritisak na bilo koji drugi taster zaustavlja odbrojavanje. Izaberite Linux i pritisnite ENTER. Ovim se ucitava Linux kernel -- jezgro operativnog sistema Linux, koje inicijalizuje hardver i zatim pokrece korisnicke procese, podize Linux servise i priprema se za korisnicki rad (login). ------------------------------------------------------------------------ NAPOMENA: Korisnicki interfejs pod UNIX sistemima nije deo operativnog sistema u uzem smislu, vec je u pitanju aplikacija kao i svaka druga. Postoji veliki broj razlicitih korisnickih interfejsa, a korisnik moze odabrati onaj koji mu najvise odgovara. Svi korisnicki interfejsi nude korisniku mogucnost da barata sa fajlovima i pokrece programe, kao i da vrsi nadzor svog sistema. Postoje dva tipa korisnickih interfejsa: tekstualni i graficki. Tekstualni korisnicki interfejs (popularno nazvan shell -- "ljuska") se sastoji od odzivnog znaka -- prompt-a iza koga se ocekuje da korisnik unese komandu. Komanda se unosi u odgovarajucoj sintaksi koja varira od veoma jednostavne (npr. samo ime programa koji se pokrece uz eventualne argumente komandne linije) do veoma slozenih (koje ukljucuju razne vrste supstitucija). Svakom komandom se pokrece jedan ili vise programa i/ili obavlja odgovarajuca operacija. Vecina shell-ova podrzava i kontrolne strukture -- grananja i petlje. Postoji vise tradicionalnih shell-ova sa veoma dugom (visedecenijskom) tradicijom: Bourne shell (sh), Korn shell (ksh), C shell (csh), itd. Pod Linux-om postoje svi ovi shell-ovi (ako su instalirani, a na Slackware-u jesu). Medjutim, pod Linux-om je daleko najpopularniji Bourne-Again Shell (bash). U pitanju je varijanta Bourne Shell-a (sh-a) nastala u okviru GNU projekta. Shell-ovi se razlikuju u svojoj sintaksi, ali to dolazi do izrazaja samo prilikom slozenijih komandi (proste komande se svuda pozivaju na isti nacin). Prve verzije UNIX-a imale su samo shell interfejse. Zbog toga, tradicionalno, svakom korisniku se prilikom kreiranja naloga dodeljuje njegov podrazumevani shell (pod Slackware-om, ako se ne kaze drugacije, to ce biti bash). Kada se korisnik uloguje na sistem, automatski se pokrece njegov shell u okviru koga on moze da radi. Savremeni UNIX sistemi (npr. Linux) imaju i graficke korisnicke interfejse (nalik Windows-u ili Mac-OS-u). Ako se sistem podesi tako da koristi graficki interfejs, tada se prilikom logovanja korisnika ne pokrece njegov shell, vec se pokrece graficko okruzenje koje korisnik odabere. Svi graficki intefejsi na UNIX sistemima zasnivaju se na X Window Server-u (skraceno X ili X11 zbog tekuce verzije). X11 je graficki server koji omogucava iscrtavanje raznih grafickih objekata po ekranu. Aplikacije koje zele da imaju graficki prikaz (npr Web browser, ili Word procesor i sl.) moraju da se ponasaju kao X klijenti -- da se obrate X serveru i da od njega zahtevaju isrctavanje odgovarajucih oblika na ekranu. Zbog toga se svako graficko okruzenje zapravo sastoji iz veceg broja aplikacija koje su zapravo X klijenti -- X server sve vreme radi u pozadini odgovarajuci na njihove zahteve. Tako jedno graficko okruzenje obicno ima taskbar (aplikacija koja sadrzi listu programa koji se izvrsavaju), meni (aplikacija koja sadrzi spisak raznih X klijenata koji se mogu pokrenuti), zatim desktop (aplikacija koja omogucava prikaz ikonica na ekranu, pozadine i sl.). Ove osnovne graficke aplikacije omogucavaju pokretanje i pracenje ostalih GUI aplikacija (X klijenata). Postoji veci broj grafickih okruzenja koja se koriste pod Linux-om. Dva najpoznatija su KDE i GNOME. KDE je podrazumevano okruzenje pod Slackware-om. Ubuntu koristi GNOME. Vece distribucije Linux-a obicno imaju i jedno i drugo, pa korisnik moze da odabere. Slackware vec duze vreme ne sadrzi GNOME, ali se moze doinstalirati, ako neko bas insisitira da radi u GNOME-u. ------------------------------------------------------------------------ Nakon sto se pojavi login:, od vas se ocekuje da unesete korisnicko ime (u ovom trenutku postoji samo root) i zatim password (onaj koji ste postavili za root-a). Ovim ste pristupili svom sistemu kao root. Podrazumevano Vam se pokrece bash shell. 3) POSTINSTALACIONA PODESAVANJA: Podesavanja u nastavku koja su obelezena zvezdicom (*) NISU OBAVEZNA. To su neke zgodne stvari koje sam ja iskustvom video da su mi potrebne -- vise su stvar ukusa. Ostala podesavanja su OBAVEZNA. 1) (*) Podesavanje shell-a. Ukoliko cete raditi intenzivnije sa shell-om, onda ga treba podesiti tako da Vam odgovara. Ovo su neka podesavanja koja ja praktikujem. -- fajl .bash_profile (komande iz ovog fajla se automatski pokrecu prilikom logovanja i sluze za podesavanje bash shell-a). Otvorite ovaj fajl komandom: pico .bash_profile Otvorice vam se pico editor sa praznim fajlom. Unesite sledeci sadrzaj: alias cd..='cd ..' alias ll='ls -l' alias la='ll -a' alias df='df -h' alias du='du -h' Zatim sacuvajte fajl (Ctrl-X, a zatim ENTER). Gornje komande uvode alias-e (skracenice) za neke ceste komande. Npr. ls izlistava direktorijum, a opcija -l je veoma korisna jer prikazuje detaljne informacije o fajlovima. Da ne biste svaki put kucali ls -l, mozete kucati ll, i time pokrecete ls -l. -- fajl .bashrc (komande iz ovog fajla se pokrecu kada se shell pokrene u nekom drugom kontekstu, a ne prilikom login-a. Npr. ako se pokrene virtuelni terminal iz grafickog okruzenja). Sadrzaj ovog fajla treba da sadrzi uglavnom slicne komande kao i .bash_profile. Zato cemo prvo iskopirati ovaj fajl: cp .bash_profile .bashrc Komanda cp vrsi kopiranje fajlova (prvi fajl se kopira u drugi). Zatim otvorimo novokreirani fajl .bashrc: pico .bashrc njegov sadrzaj je isti kao i malopre: alias cd..='cd ..' alias ll='ls -l' alias la='ll -a' alias df='df -h' alias du='du -h' Dodamo jos jednu liniju na pocetak: . /etc/profile alias cd..='cd ..' alias ll='ls -l' alias la='ll -a' alias df='df -h' alias du='du -h' i sacuvamo fajl (Ctrl-X, ENTER). Sada mozemo primeniti ova podesavanja na tekuci shell: . .bash_profile NAPOMENA: Fajlovi koji pocinju tackom (.) se pod UNIX-om smatraju skrivenim fajlovima i ne prikazuju se prilikom ls komande. Ako zelimo da vidimo i skrivene fajlove, potrebno je zadati opciju -a: ls -a S obzirom na alias koji smo uveli, mozemo kucati i: la Imacemo isti efekat. -- fajl /etc/profile (direktorijum /etc sadrzi razna sistemska podesavanja. Fajl /etc/profile sadrzi sistemska podesavanja bash shell-a koja vaze za sve korisnike). Jedna zgodna promena u ovom fajlu je da se promeni odzivni znak u terminalu, kako se ne bi prikazivala cela putanja do tekuceg direktorijuma, vec samo ime direktorijuma (sto daje kraci odzivni znak). Ovo se radi tako sto se promeni vrednost varijable PS1. Otvorite fajl: pico /etc/profile A zatim se spustite na if-else-if blok koji pocinje komentarom "Set a default shell prompt:". Skroz dole, u else grani, imate liniju: PS1='\u@\h:\w\$ ' Sve sto treba da uradite je da malo w promenite u veliko W: PS1='\u@\h"\W\$ ' Zatim sacuvajte fajl. -- fajl /etc/profile.d/coreutils-dircolors.sh. Otvorite ovaj fajl: pico /etc/profile.d/coreutils-dircolors.sh. i na samom pocetku liniju: OPTIONS="-F -b -T 0" promenite u: OPTIONS="-h -F -b -T 0" i sacuvajte fajl. Opcija -h cini da ls program prilikom izlistavanja direktorijuma prikazuje velicine fajlova u Kb, Mb ili Gb, a ne u bajtovima, sto je podrazumevano (i besmisleno) ponasanje. Zatim sledi podesavanje okruzenja za obicne korisnike (.bash_profile i .bashrc). Svaki korisnik ima svoje kopije ovih fajlova u svom home direktorijumu, cime podesava svoje bash okruzenje. Korisnik moze da podesava ove fajlove i sam, ali je zgodno da se prilikom kreiranja naloga neke podrazumevane verzije ovih fajlova iskopiraju svakom korisniku (on ih kasnije moze menjati). Svi fajlovi koje zelimo da se korisniku podrazumevano instaliraju u home direktorijum prilikom kreiranja naloga se smestaju u sistemski direktorijum /etc/skel/. Iskopirajmo nase .bash_profile i .bashrc fajlove: cp .bash_profile /etc/skel/ cp .bashrc /etc/skel/ A zatim ih blago modifikujmo: pico /etc/skel/.bash_profile dodajmo na kraj fajla liniju: export PATH=$PATH:/sbin:/usr/sbin:/usr/local/sbin:$HOME/bin i sacuvajmo fajl. Istu promenu uradimo i na fajlu /etc/skel/.bashrc Ovom promenom se u putanju obicnih korisnika dodaju navedeni direktorijumi. Ovi direktorijumi sadrze neke adminstratorske komande koje obicni korisnici uglavnom ne koriste, ali mogu da zatrebaju. Ovim su zavrsena podesavanja shell-a. 2) Podesavanje particija i montiranja uredjaja. Kao sto je vec napomenuto, neki uredjaji se montiraju automatski prilikom podizanja sistema, a neki ne. Ova podesavanja se nalaze u fajlu: /etc/fstab Otvorimo ovaj fajl: pico /etc/fstab Videcemo nesto ovako: /dev/sda2 swap swap defaults 0 0 /dev/sda1 / ext4 defaults 1 1 #/dev/cdrom /mnt/cdrom auto noauto,owner,ro 0 0 /dev/fd0 /mnt/floppy auto noauto,owner 0 0 i td. Prvo sto treba uraditi je da se odkomentarise linija vezana za cdrom. Treba ukloniti znak '#' sa pocetka linije. Takodje, treba modifikovati istu liniju tako da izgleda ovako: /dev/cdrom /mnt/cdrom auto noauto,user,ro 0 0 Ukoliko imate i floppy uredjaj, tada slicno treba uraditi i za floppy: /dev/fd0 /mnt/floppy auto noauto,user 0 0 Ova promena omogucava da doticne uredjaje moze da "montira" bilo koji korisnik, a ne samo root, sto je podrazumevano ponasanje na Slackware-u. 3) Kreiranje novog korisnika. Novi korisnik se kreira na sledeci nacin: useradd milan -c 'Milan Bankovic' -d /home/milan -m -s /bin/bash -g users Naravno, treba staviti svoje ime :) Svaki korisnik ima svoje korisnicko ime (milan u ovom slucaju), i svoj home direktorijum (/home/milan). Uobicajeno je da se home direktorijum korisnika kreira u direktorijumu /home/ i da nosi isto ime kao i korisnik (/home/milan), mada ne mora da bude tako. Savetujem da se drzite ove konvencije. Opcija -s /bin/bash odredjuje podrazumevani shell korisnika (bash), a opcija -g users odredjuje grupu korisnika kojoj novi korisnik pripada (pod Slackware-om se uobicajeno koristi users grupa za sve obicne korisnike). Jedan korisnik pored ove podrazumevane grupe moze pripadati i dodatnim grupama, cime moze dobiti dodatne privilegije. Ovo je jako bitno za obicne korisnike pod Slackware-om jer ce im se time omoguciti da obavljaju neke osnovne poslove (koriste CD, flash diskove, narezuju diskove, slusaju muziku i sl, sve to im je zabranjeno po default-u :) ). 4) Promena password-a korisniku: Da bi korisnik koji je kreiran mogao da se loguje, mora mu se postaviti password. Ovo se radi sledecom komandom: passwd milan Nakon cega se unese dva puta zeljena lozinka. Korisnik kasnije moze po zelji promeniti (samo svoj) password. Root moze da promeni password svima! 5) Dodavanja korisnika u grupe: pico /etc/group U ovom fajlu se nalazi spisak grupa, kao i lista korisnika koji pripadaju svakoj od grupa. Npr. jedna linija ovog fajla izgleda ovako: adm:x:4:root,adm,daemon adm je ime grupe, 4 je broj grupe, a zatim sledi lista korisnika razdvojenih zarezima (root,adm,daemon). Treba dodati kreiranog korisnika (milan) u sledece grupe: wheel, floppy, audio, video, cdrom, games, tape, plugdev, power, netdev. Svaka od ovih grupa daje vazne privilegije korisniku. Npr. dodavanje u grupu audio se svodi na modifikaciju linije: audio:x:17: u liniju: audio:x:17:milan dok dodavanje u grupu wheel se svodi na promenu linije: wheel:x:10:root u liniju wheel:x:10:root,milan i slicno za ostale navedene grupe. Bitno je da ne zaboravite ni jednu od navedenih grupa!! 6) Podesavanje grafickog okruzenja. Pod Slackware-om je podrazumevano tekstualno okruzenje (shell). To obicno nije ono sto desktop korisnik zeli. Da bi se prilikom podizanja sistema automatski podizalo graficko okruzenje, potrebno je uraditi sledece: pico /etc/inittab a zatim u tom fajlu promeniti liniju: id:3:initdefault: u liniju: id:4:initdefault: a zatim sacuvati fajl. 7) Podesavanje LILO boot-loader-a. Verovatno da je dva minuta predugo vreme za cekanje da boot-loader automatski ucita Linux. Pretpostavljam da bi vecina korisnika volela da skrati to vreme. Da biste ovo uradili, pokrenite: pico /etc/lilo.conf A zatim u ovom fajlu promenite liniju: timeout = 1200 u liniju: timeout = 100 a zatim sacuvati fajl. U pitanju je vreme u desetinkama (100 desitinki je 10 sekundi). Na pojedinim Laptop racunarima se desava da se Linux kernel veoma sporo ucitava (i do par minuta). Ukoliko je to slucaj sa Vasim racunarom, onda bi trebalo u lilo.conf negde na pocetku (npr iznad timeout linije) dodati liniju compact I onda sacuvati fajl. Nakon svake izmene lilo.conf fajla, potrebno je pokrenuti komandu: lilo kako bi se rekonfigurisani boot-loader upisao u MBR. 8) Omogucavanje ostalim korisnicima da iskljucuju i restartuju racunar iz shell-a. Podrazumevano, programi halt i reboot redom iskljucuju, odnosno restartuju racunar, ali ih moze pokrenuti samo root. Na desktop racunarima ima smisla da se i obicnom korisniku (koji je obicno isti covek kao i root :) ) omoguci ovako nesto. To je moguce uraditi na sledeci nacin: chown root:power /sbin/halt chmod 4710 /sbin/halt Ovim ce svi korisnici koji su clanovi grupe power (a to nas korisnik jeste) moci da pozivaju halt i reboot. 9) Podesavanje sudoers-a. Fajl /etc/sudoers sadrzi informacije o specijalnim privilegijama koje se daju pojedinim korisnicima (npr. neke administrativne dozvole i sl.). Sintaksa ovog fajla nije bas jednostavna, ali je ideja prosta: ako se nekom korisniku (npr. milan) da neko pravo koje inace ima samo root (npr. da pokrece i zaustavlja web server) tada on to pravo moze ostvariti tako sto kuca 'sudo' ispred zeljene komande: sudo /etc/rc.d/rc.httpd start Komanda sudo pokrece navedenu komandu koja sledi pod root privilegijama, ali prethodno proveri da li je tako nesto dozvoljeno korisniku koji ovo pokrece, pri cemu zahteva od korisnika da unese SVOJU SOPSTVENU sifru. (ovo je nesto kao "Run as Administrator" pod Windows-om). Sa podesavanjima u sudoers fajlu treba biti jako oprezan. Za desktop masinu, sasvim je zgodno obicnom korisniku dati mogucnost da pokrene bilo koju komandu pod root privilegijama, ako mu je to zaista neophodno. Zato je uobicajeno da se korisnici dodaju u grupu 'wheel', a da se zatim svim clanovima te grupe dodeli mogucnost da pokrecu sve komande (ALL). Pod slackware-om to nije tako podeseno po default-u, ali se jednostavno moze popraviti: pico /etc/sudoers A zatim se u ovom fajlu promeni linija: # %wheel ALL=(ALL) ALL u liniju: %wheel ALL=(ALL) ALL i sacuva se fajl. 10) (*) Instalacija VirtualBox dodataka. Ovo vazi samo za korisnike koji instaliraju Slackware virutelno. Dodaci VirtualBox-a omogucavaju vecu rezoluciju i full-screen mod. Da biste ovo uradili, najpre odaberite opciju VirtualBox-a Devices --> Install Guest Additions CD Image u VirtualBox meniju. Nakon toga vam ovaj iso fajl igra ulogu DVD-a na virtuelnom sistemu. Treba ga montirati: cd mount /mnt/cdrom cp /mnt/cdrom/VBoxLinuxAdditions.run . umount /mnt/cdrom a zatim pokrenuti kopirani fajl: ./VBoxLinuxAdditions.run i pratiti progres na ekranu. Nakon ovoga RESTARTOVATI racunar (komandom reboot)!! Kada se sistem ponovo podigne, imacete graficki login prozor :) Ulogujte se kao obican korisnik. (Iako je moguce ulogovati se u graficko okruzenje kao root, u velikoj vecini slucajeva za tim zaista nema nikakve potrebe.) Pokrenuce vam se KDE graficko okruzenje. Ako je sve proslo u redu, u donjem desnom uglu imacete podesen sat kao i malu ikonicu sa monitorom ili wireless simbolom -- ovo je NetworkManager klijent koji vam omogucava podesavanje mreze. Ako ste za racunarom koji ima stalni pristup internetu, trebalo bi da je automatski prepoznao mrezu i prikacio se -- internet vam je dostupan. Ako ste na laptop-u, tada ce vam se klikom na ovu ikonicu otvoriti prozor koji ce prikazati spisak svih wireless-a u tom podrucju. Odaberite zeljeno i idite na Connect. Ako je wireless zasticen password-om, potrebno je konfigurisati da se koristi odgovarajuci password (sve se dosta ocigledno i jednostavno radi). U slucaju da ste instalirali Slackware virtuelno, potrebno je da ste se preko svog host sistema (Windowsa) povezali na internet (da li preko wireless-a ili preko kabla, nebitno). U tom slucaju, Slackware ce prepoznati mrezu i automatski se povezati sa njom. S obzirom da smo instalirali VBOX dodatke, trebalo bi da mozete da u VirtualBox meniju Machine odaberete "Enter Fullscreen Mode", tako da nakon nekoliko trenutaka imate preko celog ekrana vas Slackware linux. U donjem levom uglu imate K-meni koji je ekvivalent Start meniju pod Windows-om. Ovde imate brojne aplikacije dostupne pod Slackware-om koje su razvrstane po kategorijama. Mozete ih prelistavati u okviru taba Applications, a mozete prosto kucati u search-u (npr ako kucate 'web browser', dobicete listu web browser-a, a ako kucate 'fire' dobicete Firefox :) ). Jedna jako zgodna aplikacija koju cete cesto koristiti je virtuelni terminal -- program 'Konsole'. Mozete ga lako naci u K-meniju (Applications/System). Ovaj program otvara prozor u kome se otvara korisnikov podrazumevani shell (uz inicijalizaciju okruzenja .bash_profile skriptom tekuceg korisnika). Ako ste u grafickom okruzenju, a pozelite da otkucate i po neku komandu, zahvaljujuci ovom programu necete morati da prelazite u tekstualni rezim rada. Druga jako zgodna aplikacija je System Settings. Ova aplikacija se nalazi u K-meniju u Favorites tab-u. Ova aplikacija omogucava razna podesavanja KDE okruzenja, njegovog izgleda i funkcionalnosti. 12) Neka osnovna korisnicka podesavanja ukljucuju sledece: b) Podesavanje misa i tastature: otvorite iz menija program System Settings, i izaberite opciju Keyboard & Mouse. Zgodna opcija je da se ovde u okviru Mouse taba podesi "Double click to open...", ako vam je takvo ponasanje zgodnije. c) Podesavanje Layout-a tastature: Otvoriti System Settings/Reginal & Language, pa zatim odabrati tab Keyboard Layout. Odabrati opciju "Enable Keyboard layouts", a zatim iz donjeg spiska sa leve strane prebaciti na desnu zeljene layout-e. Za srpski jezik, zgodno je prebaciti dva puta Serbian, a zatim jednom od njih promeniti Layout Variant (dole levo, padajuca lista) na "latin qwerty", a label (dole desno) takodje promeniti po izboru (recimo staviti "rsl" ili tako nesto). Nakon "Apply"-a pojavice se u desnom delu taskbar-a (pored sata) ikonica na koju se kliktanjem menjaju layout-i. Prvi je uobicajena engleska tastatura. Drugi je srpska cirilica, a treci srpska latinica. d) Podesavanje izgleda: System Settings\Appearance i System Settings\Desktop sadrzi mnostvo korisnih opcija za podesavanje. Podesiti po ukusu. Sto se tice promene pozadine, ovo mozete uraditi desnim klikom na desktop, a zatim odabrati opciju "Desktop Acitivity Settings". e) Rezanje diskova: Da bi obicni korisnik mogao uspesno da narezuje diskove, potrebno je podesiti neke privilegije. U tu svrhu, otvorite System Settings, a zatim ici na tab Advanced, pa izabrati K3bSetup. U okviru ovog programa izabrati opciju "Use burning group", a zatim u tekstualnom polju promeniti "burning" u "cdrom". Nakon toga check-irati sva tri programa (cdrecord, cdrdao, growisofs) u donjoj listi programa cija se prava pristupa menjaju i ici na "Apply". Ovim se menjaju prava na odgovarajuci nacin (uz prethodno unosenje "root" sifre). Nakon ovoga se diskovi mogu jednostavno narezivati (koriscenjem programa K3b). f) Automatsko montiranje uredjaja: kako biste lako mogli da pristupate vasim uredjajima (flash diskovima, DVD diskovima bez da kucate komandu mount) mozete da otvorite File Menager iz K-menija, pa da iz njega otvorite uredjaj po zelji (spisak uredjaja se nalazi sa leve strane prozora, automatski se azurira kada ubacite neki novi uredjaj). Prilikom otvaranja odgovarajuceg uredjaja isti se automatski montira. Kada zelite da zavrsite rad sa nekim uredjajem, tada ga treba "demontirati", tako sto se klikne desnim tasterom na uredjaj sa spiska i odabere odgovarajuca opcija ("Eject" ili "Unmount" ili nesto slicno sto igra ulogu "Safely remove"-a pod Windows-om). Drugi nacin je Device Notifier widget. Widget-i su male aplikacije koje se prikazuju u okviru taskbar-a. Aktiviraju se tako sto se klikne na desni kraj taskbar-a (desno od sata), a onda se odabere opcija "Add Widgets". Nakon toga u spisku pronaci Device Notifier i dodati ga u taskbar (strelicama se moze pomerati levo desno kako bi se postavio na zeljeno mesto). Ovaj widget automatski izbaci info kada se novi uredjaj prikljuci, uz davanje mogucnosti montiranja, otvaranja prozora File Menager-a i sl. g) Trash bin (kantica za reciklazu). Imate je u K-meniju, tab Computer. Mozete je izbaciti na desktop desnim klikom i izborom opcije "Add to desktop". h) Pokretanje privilegovanih komandi sa "obicnog" naloga: ako ste ulogovani kao obican korisnik a zelite da iz nekog razloga pokrenete neku komandu koja zahteva root privilegije (npr. neko sistemsko podesavanje, instalacija dodatnog softvera), prvi nacin je da komandu pokrenete sudo mehanizmom: sudo komanda nakon cega unesete SVOJ SOPSTVENI korisnicki password, ako vam bude trazio. Drugi nacin je da "postanete" root u toj sesiji tako sto kucate komandu: su a zatim kucate ROOT LOZINKU. Nakon ovoga postajete root i sve ostale komande se izvrsavaju pod root privilegijama. Mozete se vratiti na obican shell komandom exit. Ovaj nacin je nesto opasniji, jer se mozete zaboraviti da ste u root rezimu rada -- savetujem da se drzite sudo mehanizma. Ovo je otprilike sve. Na dalje plivajte sami, a mozete pitati i mejlom :) Pozdrav, Milan